Živ sam…

by Miloš Miljković

… i zdrav. Poslednjih par dana čak i naspavan.

Ako se neko vreme nisam javljao, to je zato što sam bio zauzet. „Zauzet“ znači: jurio po tada meni potpuno nepoznatoj bolnici u potrazi za „svojim“ pacijentima (prva dva dana staža; nije bilo prijatno ni meni ni njima); ostajao do 23h zbog 4 prijema u roku od 15 minuta (jedan od njih bila je mlađa ženska osoba sa septičkim šokom i pritiskom 60/40, drugi je bio polusvesni crnac od oko 250kg sa obstruktivnom slip apneom i arterijskim pCO2>70) da bih na poslu ponovo bio sledećeg dana u 6:00; propisao dovoljno narkotika da samo čekam dan kada će mi neko iz DEA pokucati na vrata (onkološkim pacijentima, doduše, ali 650 tableta oksikodona na jedan recept ne može a da ne deluje sumnjivo); u jednom nezaboravnom dežurstvu na Hopkinsu u 1:30 ujutru primao čoveka sa rakom pankreasa, sepsom i DIK-om (trombociti 7, hematokrit 18), u 3:00 zvao neurohirge i radio-onkologe da bi hitno pregledali ženu sa novodijagnostikovanim moždanim metastazama, a od 5 do pola 7 izvlačio pacijentkinju sa već poznatim metastazama na mozgu iz statuse epileptikusa (neuspešno; završila je na infuziji fenitoina i, kada sam je video par dana posle toga, poslednji put, još uvek bez svesti) i na svoje veliko iznenađenje bio dovoljno budan i orijentisan da sve to (i još 4 dosadnija pacijenta) predstavim na jutarnjoj viziti; morao mnogobrojnoj (n=9) porodici sredovečne crnkinje sa nekontrolisanom hipertenzijom (220/180 na prijemu) i potpunom bubrežnom insuficijencijom više sati da objašnjavam zašto se šlogirala tokom hemodijalize (na koju sam je, na neki način, i ja nagovorio) i zašto će do kraja života morati da se hrani preko gastrostome (do viših moždanih funkcija kao što je govor nismo ni stigli); a u pauzama između svega toga pojeo nebrojene količine bagels-a sa krem sirom i popio litre kafe (u poslednje vreme: bez kofeina) koji se besplatno služe u doktorskoj kafeteriji.

Jednom rečju, da, zadovoljan sam.

Naravno, tu je papirologija, diktiranje otpusnih listi, ganjanje sa sestrama oko toga da li su i kada uzele krv za jutarnje analize, sedenje na nekada neverovatno dosadnim (ali nekada baš dobrim) obaveznim podnevnim predavanjima dok se na odeljenjima posao polako gomila a pejdžer samo pišti (pejdžer, ta sprava za mučenje stažista, specijalizanata i doktora na dežurstvu, zaslužuje ceo esej). Neke kolege su bolje od drugih, neki pacijenti teži za saradnju od ostalih, nekih dana mogao bih u bolnici da ostanem i 48h a nekada bežim pre četiri. So it goes.

A vi, kako ste?