Sati

by Miloš Miljković

Engleska reč za specijalizaciju je “residency”—prebivalište. Kada je krajem XIX veka Dr. Vilijam Halsted, hirurg, izumitelj radikalne mastektomije i hirurške rukavice, i prvo kokainski pa onda morfijumski zavisnik, započeo prvi residency program u Americi (u Džons Hopkinsu, naravno) specijalizanti bi u bolnici provodili i po četiri-pet dana bez prekida, pa je taj naziv i te kako imao smisla.  Rezonovanje za takvo neljudsko radno vreme bilo je da će na taj način doktori-u-pokušaju bolje upoznati prirodni tok bolesti, i da neće propustiti nijedan bitan događaj u boravku svojih pacijenata. Osim toga, većinu svog radnog veka Dr. Halsted je proveo u kokainsko/morfijumskoj omaglici, pa su mu koncepti umora i iscrpljenosti bili prilično strani. Rukovodstvo bolnice brzo je primenilo ovaj sistem na sve novootvorene programe, i tako dobilo neiscrpan izvor jeftine radne snage.

Nekoliko decenija kasnije, pod pritiskom sindikata, ipak je došlo do ograničenja radnog vremena—na 100 sati nedeljno, sa smenom koja ne sme preći 36 sati i sa obaveznih 12 sati odmora između smene. Za one bez digitrona: to je u proseku nešto više od 14 sati dnevno. Pre desetak godina, ovaj put pod pritiskom javnosti (sindikati su u međuvremenu propali), brojke su smanjene na 80 sati nedeljno sa smenama od po 30 sati. Ovih 80 sati je, u stvari, prosek između četiri uzastopne nedelje: ništa vas ne sprečava da dve nedelje radite 100 sati, a sledeće dve samo 60. Poređenja radi: radno vreme svih zaposlenih u Evropi, pa i lekara, je 40 sati nedeljno. Sve preko toga dodatno se plaća.

Poduža priča za kratku poentu: ako vam se iz mog prethodnog pisanija činilo da se žalim na radno vreme i količinu posla, niste u pravu. Ma koliko se puno radilo, dve činjenice ostaju: moj program jako, možda i previše, vodi računa da se sati apsolutno poštuju (u “pravom” Hopkinsu, sa druge strane, ponose se time da njihovi stažisti redovno prebacuju normu) i, što je još bitnije, to je ipak rad koji ima smisla. Ko je stažirao u nekom od naših domova zdravlja verovatno će me razumeti kada kažem da bih rado menjao svaki sat koji sam proveo ispisujući recepte i popunjavajući glupave zeleno/crvene formulare za bolovanje za dodatne dane rada na odeljenju ovde.

Mali problem: sledeća generacija specijalizanata imaće skraćeno radno vreme. Po novim pravilima, nedeljni limit je opet 80 sati, ali su smene skraćene na maksimalnih 16 sati za stažiste i 28 sati za starije specijalizante, koji će morati mnogo više da nadziru mlađe. U prevodu: manje radne snage za bolnice, koje sada imaju nešto više od mesec dana da se potpuno reorganizuju. Osim toga, manje sati znači manje iskustva za nas, a češće smene i više ljudi koji se naizmenično brinu o pacijentima daju više prostora za greške—svako je siguran da je onaj drugi proverio rezultat nekog testa ili promenio dozu nekog leka. Delimično rešenje za to su duži i detaljniji “signout-ovi”, formalne razmene informacija između dve smene, što opet mora da uđe u onih 16 sati i oduzima vreme pravoj medicini.

Nisu baš crveno/zeleni formulari, ali, na žalost, nije ni previše daleko od toga.

A da se ne uplašite previše za moje zdravlje posle ovoliko priče o 80-satnoj nedelji, evo koliko sam radio od 24.9. do 23.10.

  • Ukupno sati: 279,25
  • Prosečno sati dnevno: 9,63
  • Prosečno sati nedeljno: 67,41
  • Prosečno sati za 28 dana: 269,62

Bilo je tu par 24-časovnih smena i 8-9 sati između dve smene, ali u proseku—ništa strašno. One četiri nedelje u Hopkinsu, doduše, bolje da ne spominjem.