Dobrovoljni robovi

by Miloš Miljković

Poslednje tri godine našeg faksa specijalno su osmišljene da obezbede srpskom zdravstvu jednu stvar: besplatnu nisko-do-srednje kvalifikovanu radnu snagu.

Predavanja se jednako, možda i više, bave ezoteričnim jedan-u-sto-miliona sindromima koliko bolestima koje viđamo svaki dan. Udžbenici su u proseku stari 5-10 godina, a ono što je u njima napisano bar 10-15. Na vežbama se pridržavaju zidovi ili zlostavljaju pacijenti (jer 10 studenata na dva pacijenta u sobi od 10 kvadrata može biti samo zlostavljanje), dok asistenti i profesori upozoravaju kako u Srbiji nema posla, kako država nema para za lekare, i o čemu li smo kog đavola mislili kad smo upisivali medicinu. Na ispitu sledi iščuđavanje na to koliko se malo zna, zašto se nije išlo na predavanja i vežbe (iste one koje dobar broj asistenata nije ni držao), i–poseban udar na one sa novog programa–zar ste stvarno mislili hirurgiju da date u junu, koleginice? Ne može to posle samo godinu dana slušanja i četiri meseca spremanja.

Do pre par godina coup-de-grace bila je higijena, ispiračica mozgova. Ne znam kakva je situacija sada, ali sledeće je sigurno: ogroman broj ljudi koji su prekliniku znali dobro/odlično i koji su se na klinici u početku–možda i do samog kraja–trudili da nešto nauče, u trenutku kada im G-đa Đević svečano uruči Uverenje o diplomiranju misli kako veze sa medicinom nema, kako su poslednjih 6+ godina proveli u izmaglici u kojoj su izgubili mladost, zdravlje i samopoštovanje, i kako njihovo vreme ne vredi ništa, a oni sami još manje od toga.

Sasvim je onda normalno da je volontiranje (zašto bi vas neko plaćao kad ionako ne vredite) u Kliničkom centru ili ekvivalentnoj velikoj ka-nastavi-okrenutoj ustanovi (gde ćete konačno moći da vidite i uradite sve što niste kao student) prava premija. Kada se posle dve-tri godine bavljenja scut-om i produžene adolescencije ljudi opamete i počnu da traže pravi posao, nova ekipa sveže diplomiranih sluđenih Dr-eva spremna je za žrtvovanje. Ko nije rođen u Beogradu može bar da se vrati u rodni kraj, gde je volontiranje kraće a posao posle toga izvesniji. Ko je iz Beograda može samo da traži vezu–za kraće volontiranje na boljem mestu. Jedino strateški postavljena sekretarica može ljudima obezbediti nešto što se plaća, obično onima koji nemaju sumnji u svoje medicinsko znanje.

Pre par meseci objavljeno je istraživanje (koje sada, naravno, ne mogu da nađem) po kome kvalitet medicinske edukacije u američkim školama nije zavisio od broja profesora ili njihovog istraživačkog rada, niti od školarine (koja ide od 12-75.000$ po godini). Jedina razlika između uspešnih i manje uspešnih škola bio je prosečan broj pacijenata koje jedan student vidi i prati u toku školovanja. Taj broj je na beogradskom faksu–nula, pošto o praćenju pacijenata na način na koji se to radi ovde naši studenti mogu samo da sanjaju. Da bi se to izvelo, nastava bi morala da se drži u blokovima, u njoj bi morali da učestvuju svi koji su za to plaćeni, a vizite bi morale da liče na nešto. Nemoguća misija.

Disklejmer: Student nisam od 2008. a van faksa sam skoro godinu i po. Ako se nešto u međuvremenu promenilo na bolje, super🙂