Kraj!

by Miloš Miljković

Kako uopšte neko završi sa baterijom u grudima i dve rupe viška?

Pejsmeker ili defibrilator je lako dobiti—starijima od 65 sa odgovarajućom dijagnozom državno osiguranje pokriva sve troškove.

Onda je dovoljan jedan šlog. Ili srednje veliki infarkt. Taman da zaustavi već načeto srce, i da mozak na par minuta ostane bez kiseonika. U oba slučaja, koma.

Kod šloga, porodici se složi priča kako deo moždane funkcije može da se vrati; kad se oporavi od šoka, smanji edem mozga, štaveć. Tačno, ali vrlo optimistično. Obično se od šoka oporavlja porodica, ne pacijent. Posle par dana stiže na red izbor—da li da baki stavimo rupu u vrat, ili da je pustimo da se udavi u pljuvački koju ne može da proguta? Da li da joj bocnemo želudac i stavimo cevčicu za hranu, ili da umre od gladi?

Infarkti su još veći šok. Ljudi su mlađi, situacija iznenadnija (da, čak se i osobe sa već ugrađenim pejsmejkerom/defibrilatorom čude kad dobiju još jedan), očekivanja porodice veća. Naročito otkako se svi takvi stavljaju na led na 24 časa. Pa još toliko za odmrzavanje. Do tada niko ne spominje rupe i cevi jer—možda će se oporaviti. Do razgovora dolazi posle par nedelja, kada je očigledno da se baka i deka ne bude i ne skidaju sa ventilatora. Jednostavan izbor—bušenje ili smrt.

Sad, nisu svi kao moj deda, koji se bez da ga iko pita negde oko 75-og rođendana izjasnio da pre za lapot nego da ostane u krevetu, pa bio i potpuno svestan1. Potpuno nepotrebno, doduše, jer je u Srbiji to podrazumevani sled događaja, ali je dobro pričati o tome. Ovde, gde je difolt varijanta produženje života po svaku cenu, o tome treba misliti već sa 30—naročito ako se držite standarne američke dijete. Nerazmišljanje na tu temu dovodi do puno neprospavanih noći, posle kojih se u najvećem broju slučajeva dolazi do lagodnijeg izbora. Lagodnijeg za onog ko bira.

Postoje starački domovi posebno pravljeni za trach/peg pacijente u komi. Ne liče baš na one ljudske farme iz Matriksa, ali to je više da bi posetiocima bilo lakše. Ipak su oni ti koji su svoje roditelje, žene ili muževe tamo smestili. Ima cveća, fine muzike, i parfema, čisto da se prikrije zadah inkontinencije.

Ta mesta nisu farme ljudi, ali jesu plodno tle za multi-rezistentne bakterije—acenitobacter baumani, VRE, VISA… Trijas clostridiuma difficile, MRSA-e i pseudomonasa je još i najbezazleniji. Mogu da se zapate svuda, od sakralnih dekubitusa zbog kojih mora da se stavi kateter, preko urinarnih infekcija nastalih zbog istog, do stalnih pneumonija, koliko od aspiracije (jer hrana koja se pumpa u stomak često ide na pogrešan kraj) toliko od mikroflore savršene za dobijanje bolničke infekcije.

Onda sledi godinama dug ping-pong meč između staračkog doma i bolnice. Vremenom se boravci u bolnici produžavaju, intervali između hospitalizacija smanjuju, a antibiogrami vraćaju sa sve rezistentnijim organizmima. Svaki put kad završe u urgentnom sa pritiskom 60/40 i promenjenom mentacijom2 zove se familija: „U slučaju da vašem ocu prestane da kuca srce, ili ako prestane da diše, da li biste hteli da…“. Odgovor je skoro uvek isti. Kad je bal…

Tako sve do poslednje sepse, kada su na četiri presora3, prsti krenu da otpadaju, bubrezi da otkazuju. Slabijem organizmu bi od acidoze i elektrolitnog haosa srce dovoljno usporilo da bude nekompatibilno sa životom. Ali, tu je pejsmejker. Posle par dana, ne pomaže ni on—na red stupaju dnevne reanimacije, koje postaju sve duže i češće4. Tu se već članovi porodice zove u bolnicu, da lično prisustvuju našim herojskim naporima. Obično je dovoljan kratak ali živopisan opis dešavanja da kažu—dosta. Ko se ne predomisli, ima privilegiju da uživo prisustvuje pokušaju lomljenja rebara i defibrilaciji. Samo je jedna ćerka i posle tog iskustva želela da nastavimo.5

Veliko pitanje—veće od onog trivijalnog: šta napisati kao uzrok smrti na umrlici—koji je retardirani sled događaja stavio nas specijalizantske majmune u poziciju da trošimo stotine hiljada dolara u lekovima, opremi i osoblju na produženje nečega što se diskutabilno može nazvati životom?

„Mi nismo takvi“, pomisliće sad neko u Srbiji. Da, ali samo zato što nemamo para za takve egzibicije. Neki stepen zatvorenosti, nedostatka komunikacije ili straha od mišljenja okoline je univerzalan, a u našoj istočnoevropsko-mediteransko-otomanskoj kulturi je ta kombinacija možda i predominantna. Za 20, 30, 50 godina6, novca će biti, ili će sredstva pojeftiniti, a mi ćemo ostati isti. Da ne bude da vas nisam upozorio.

1 Skoro je napunio 83 i bicikl sad više gura nego što vozi, ali ne staje.
2 Večita misterija: kako osoblje staračkog doma zna da je pacijentu u komi dodatno poremećena svest?
3 Omiljeni sled: noradrenalin-dopamin-fenilefrin-adrenalin
4 Moj lični rekord je četiri puta u istoj noći
5 Da neko ne pomisli da smo sadistički nastrojeni: sve reanimacije obaljaju se po protokolu i sa primetnim—i namernim—manjkom emocija
6 Taman kad moja generacija krene da oboljeva