Nestašica

by Miloš Miljković

Čitam da u Srbiji nema nekih citostatika. Nećete verovati, nema ih ni ovde.

Znam da je popularno, naročito pred izbore, kriviti ministarstvo zdravlja, vladu, fond za zdravstveno osiguranje i ostale državne strukture za sve loše stvari koje se dešavaju u zemlji1, ali krivica ovde nije njihova. Jer, jeftinih lekova nema baš zato što su jeftini2.

Može se sve svaliti na farmaceutsku mafiju industriju, ali kada znate koliko se para potroši na razvoj jednog novog leka3, ne treba da vas iznenadi što ne troše proizvodne kapacitete na stare, generičke lekove sa malom maržom. Takvi se prave u manjim fabrikama, koje se čak i u Americi mogu nabrojati na prstima jedne ruke. Dovoljno je da jedna od njih prekine proizvodnju zbog nekog kvara, pa da svi veći medicinski centri krenu da stvaraju zalihe. Malima ostaju samo mrvice.

Za „manje komplikovane“ i „manje opasne“ lekove tu su Indija i Kina da dopune proizvodnju. Ali, citostatici su sami po sebi dovoljno toksični da im ne treba još natovariti i sumnjivu kontrolu kvaliteta i varijacije u koncentraciji od po 10%. Tako i ovde dolazi do nacionalne nestašice—prethodnih par nedelja metotreksata, pre toga 5-fluorouracila i leukovorina. Čak i na Hopkinsu se prave komisije, odlučuje da li 83-godišnja gospođa sa primarnim limfomom CNS-a baš mora da primi 13. ciklus metotreksata na vreme ili može da sačeka par nedelja. Ili se nabavlja mesečna zaliha leka čiji rok upotrebe ističe 10 dana po prijemu, pa citostatike prime i stogodišnjaci4.

Problema ima i sa drugim lekovima. U Sinaju već više od mesec dana nema većine intravenskih antiemetika, a ako naručite IV benzodijazepine pet puta će iz apoteke proveriti da li ste baš sigurni da pacijent ne može da popije tabletu. Hopkins je, rekoh već, malko veći, pa postoji samo snažna preporuka da se neki lekovi ne daju intraveski ako može ikako drugačije.

FDA je bar otvorena po tom pitanju, pa svaku nestašicu, problem u proizvodnji ili povećanu potražnju stavlja na svoj sajt. Na bolničkim komisijama za nabavku je onda da se snađu na otvorenom tržištu i nekako dobave šta im treba. A pacijenti sa rakom koji moraju da čekaju na terapiju nemaju koga da krive osim svoju zlu sreću, jer ako nečega nema u „najboljoj bolnici u Americi5, to mora da je viša sila.

1 Što je sasvim fer, s obzirom da one tako lako prigrabe sve zasluge za ono malo dobrog što se desi
2 Koliko neki citostatici koštaju, 5-FU je praktično na rasprodaji
3 Tačnije, nekih 200-300 novih od kojih će nekih pet-šest možda biti upotrebljivi, a samo jedan i isplativ
4 Hiperbola, ali zamalo
5 Lekari u Hopkinsu će vam prvi reći da istu terapiju i dijagnostiku pacijenti mogu dobiti u gomili drugih bolnica, ali njihovo PR odeljenje svakog jula doživi mini-orgazam