Intenzivno

by Miloš Miljković

Za dva dana će mi se završiti poslednja rotacija na intenzivnoj za ovu (školsku) godinu. Radi se oko 80 sati nedeljno, dežurstva od 28 sati su svaki treći dan, osim poslednje nedelje kada imam sedam uzastopnih 13-časovnih noćnih, pacijenti nam dolaze na ili jako blizu samrti, i često se pitamo da li ih je dokrajčila bolest ili neka naša intervencija, jer im jako malo treba da krenu—ili nastave—u pogrešnom smeru…

…i opet bih pre prošao kroz sve to nego da odradim još jedan mesec opšte medicine1. Nema trčanja sa sprata na sprat, nema sestara kojima pet puta moramo da ponovimo šta hoćemo od jutarnjih analiza da bi nas u tri ujutru opet pitali da li smo baš sigurni, nema pacijenata kojima je glavni cilj boravka da vide koliko tačno narkotika mogu da iskamče od neiskusnih stažera. Trči se samo za kodove2, ne više od dva-tri puta nedeljno, sestre uzimaju i više krvi nego što nam treba, a pacijenti su intubirani, sedirani ili toliko zahvalni što su živi da nemaju nikakvih žalbi.

To bar misli većina stažista. Ono što se u stvari dešava je ljudska tendencija da prosečan nivo neprijatnosti u određenom vremenskom periodu vidi kao srednju vrednost najveće i poslednje neprijatnosti, a ne kao površinu ispod krive3. Pošto prosečno iskustvo na intenzivnoj u poređenju sa odeljenjem izgleda ovako:

20120328-002212.jpg

nije teško razumeti zašto se ljudima ono što je u proseku mnogo bolnije sviđa više od rotacije sa par jako loših iskustava koju završavate pod pritiskom diktiranja zaostalih otpusnih listi i uputstava za sledećeg stažistu. Kada retroaktivno pokušamo sebi da objasnimo tu diskrepancu, dolazimo do listi kakva je ona u par pasusa iznad, koja izostavlja činjenicu da ste za tih mesec dana intenzivne svoj van-bolnički život sveli na jedno pranje veša, dva-tri odlaska po namirnice i jedan izlazak na kafu sa jednako iscrpljenim sapatnikom iz druge bolnice (pozdrav Vuku).

Kako god. U sredu uveče mi je poslednje noćno dežurstvo. U četvrtak se šišam.


  1. a.k.a. Hotel Sinaj

  2. kod nas je samo dežurna ICU ekipa obavezna da prisustvuje, mada obično moramo da rasterujemo ljude

  3. ovo je detaljno obrađeno u Thinking, Fast and Slow